U serijalu tekstova “Lice u lice s naučnicima” naše novinarke, Miljana Stanković i Anđa Denić, diskutuju sa omiljenim profesorima Prirodno-matematičkog fakulteta o pravcima u kojima se nauka razvija i ulozi naučnika u 21. veku.
Neko ko se posle studija geografije u Nišu odlučio za usavršavanje iz geografske kartografije na Geografskom fakultetu u Beogradu, a na doktorskim studijama u Novom Sadu za disertaciju koja se tiče kartografije i geografskih informacionih sistema je upravo naš sagovornik – dr Milan Đorđević. Profesor nam u razgovoru otkriva čime se to interesantnim bavi u poslednje vreme.
Razvojem novih tehnologija, posebno informatike i sve veće primene računara, olovka i papir u izradi karata su ustupili mesto računarima, softverima, satelitskim sistemima i drugim inovativnim tehnologijama.
Miljana: Kako mislite da će se u 21. veku razvijati geografija?
Milan: Geografija može da pomogne u rešavanju mnogih problema koji su u vezi sa geoprostorom. Razvoj novih tehnologija, novih senzora i uređaja za merenje dao je nove mogućnosti za naša istraživanja. Imamo aktuelni primer smoga i zagađenosti vazduha u Nišu i to do tog nivoa da je opasan po zdravlje ljudi. Taj nivo zagađenja vazduha zimi nije od skoro, postojao je i ranije, ali smo tek sa merenjima postali svesni toga. I sada posle takvog saznanja ne bi trebalo da stanemo i nastavimo po starom. Za početak bismo mogli da utvrdimo u kojim delovima Niša je vazduh više a u kojima manje zagađen; u koje vreme je najzagađeniji, a kada manje; koje vremenske prilike utiču na povećanje zagađenja, a koje na smanjenje. Za sve to potrebna nam je mreža mernih stanica koja bi pokrila čitav grad. Uređaji za takve potrebe se mogu naći vrlo jeftino. Tada bismo mogli da utvrdimo određene pravilnosti, potvrdimo da li su glavni krivci individualna ložišta i u kojoj meri zagađenju doprinosi saobraćaj. I pre nego predložimo rešenja kako da se zagađenje smanji bilo bi nužno obaveštavati građane u koje vreme je najbezbednije da provetravaju svoje stanove, u koje vreme da nikako ne izlaze bez maske. Bitno je informisati građane o efikasnosti maski i sprečiti stigmatizaciju onih koji koriste maske i da to što se brinu za svoje zdravlje ne sme da nailazi na osudu. I na kraju izvršiti pritisak na one koji odlučuju, jer svi mi dišemo isti vazduh, i predložiti mere za smanjenje zagađenja.
Miljana: Koji je to glavni alat bez koga ni jedno geografsko istraživanje ne bi moglo?
Milan: Iz perspektive kartografa to je pre svega karta. Sa kartom planirate rešavanje nekog problema i to istraživanje završavate tako što ponovo na karti prikazujete to što je urađeno
Anđa: Mene to asocira na neku vojnu primenu. Da li grešim?
Milan: Moguće je da upotreba karata asocira na vojsku, ali ih svi mi skoro svakodnevno koristimo. Informišemo se kakvo će vreme biti narednih dana; koristimo neku od aplikacija koja će nam pokazati gde se neka ulica nalazi ili merimo rastojanje do nekog mesta. Što se tiče mogućnosti upotrebe karata kod ostalih naučnih disciplina – sve one koje rade sa podacima koje su u vezi sa nekim lokacijama mogu da imaju koristi od karata – turizam, zašta životne sredine, ekonomija…
Miljana: Danas se sve više govori o digitalnoj kartografiji i GIS-u. Koje su prednosti, a koje mane takvog načina rada?
Milan: Prednost primene digitalne tehnologije je evidentna, bilo da ste samo korisnik karte ili neko ko ih stvara. Digitalna karta je uvek sa vama, ne zauzima mesta, ne morate da je otvarate, sklapate, pazite da se ne izgužva. Ali je uvek pametno nositi i papirnu kopiju ako se krećete po terenu koji vam nije poznat. Primena kompjutera i odgovarajućih programa značajno je ubrzala i olakšala izradu karata. Međutim, sama njihova primena nije garant da će karta na kraju biti kvalitetna. Za to je potrebna i određena naučna osnova. Široka dostupnost specijalizovanih programa za izradu karata dala je mogućnost svakome da se bavi izradom karata i samo je dodatno uvećala potrebu za geoprostornim podacima i njihovom prikazu na kartama.
Miljana: Koji Vaš naučni rad je našao primenu po objavljivanju?
Milan: Nadam se da će tek naći. Poslednji projekti bili su u vezi sa primenom nuklearnih tehnika u određivanju intenziteta erozije zemljišta. Merena je količina cezijuma-137 u zemljištu koji je kod nas najvećim delom poreklom iz Černobilja. Na tlo je dospeo preko padavina i zadržao se u gornjem sloju zemljišta. Još uvek ga je moguće detektovati u zemljištu. Brojna istraživanja su pokazala da u neobrađivanom zemljištu njegova koncentracija opada sa dubinom. Na dubini od preko 40 cm gotovo da ga i nema. Taj površinski sloj zemljišta se nalazi na udaru erozije – sunce ga greje, vetar raznosi, voda spira i onda se dogodi da na jednoj padini imamo mesta na kojima cezijuma-137 ima u manjoj koncentraciji i to samo u znatno plićem sloju zemljišta, a na drugim mestima je taj sloj u kome ima cezijuma-137 znatno veći. Razlog je uglavnom taj što ga je voda u prvom slučaju sprala, a onda na mestima koja se nalaze negde nizbrdo nataložila. Da bismo mogli da utvrdimo intenzitet tog spiranja uzimamo uzorke zemljišta sa jedne padine, utvrđujemo do koje dubine je moguće naći cezijum-137 i u kojoj količini i ta merenja upoređujemo sa merenjima na zaravnjenim mestima na kojima nije bilo spiranja ni taloženja zemljišta sa strane. Ova metoda se pokazala kao efikasna za utvrđivanje stepena erozije.
Anđa: Kako tačno erozija utiče na ljudski život?
Milan: Erozija je prisutna na Zemlji otkad je kiše i vetra. Ali usled klimatskih promena češći su ekstremni vremenski uslovi i po pitanju temperature i po pitanju padavina. Takođe je u pojedinim delovima Srbije poslednjih godina smanjena i ukupna količina padavina, a vrlo često i čovek negativno utiče na eroziju zemljišta. Spiranjem zemljišta teren se ogoli, ostaje samo gola stena, na kojoj ne može da se stvori vegetacija. To za rezultat ima pojavu ekstremnih minimalnih i maksimalnih temperatura lokalno posmatrajući. Na takvim padinama bez vegetacije, nema krošnji drveća koje će da zadrže deo vode usled padavina i uspore njeno dospevanje do tla; nema organske materije koja će da uspori oticanje vode po površini; nema korenja niz koje će voda da siđe u niže slojeve. U takvim uslovima skoro sva voda koja padne na zemlju otekne po površini dodatno erodirajući tlo. Na taj način voda veoma brzo stiže do vodotoka, oni ne mogu da prihvate toliku količinu vode i dolazi do poplava.
Miljana: Kako možemo smanjiti rizik od ovakvih katastrofa i ostalih prirodnih nepogoda?
Milan: Tako što ćemo štititi naše šume, vodu i zemljište. Tako što ćemo pronaći područja koja su najugroženija i pronaći način kako da ih zaštitimo, a u prvom redu tu je pošumljavanje.
Anđa: Kada govorimo o razvoju tehnologije, moram pomenuti i klimatske promene. Ako se ne varam, govorimo o negativnim promenama. Da li sam u pravu?
Milan: Planeta je i sama u stalnim promenama, stalno se menja, a odavno je menja i čovek. A onda je taj uticaj čoveka postao vidljiv i na atmosferi, globalno, kao ozonske rupe, kao povećanje ugljen dioksida u atmosferi.
Miljana: Koje su to metode koje ste na poslednjem projektu koristili?
Milan: Pored nuklearnih tehnika služili smo se fotogrametrijom. Padinu na Vlasini na kojoj ispitujemo eroziju i sa koje smo prethodno uzeli uzorke zemljišta snimili smo uz pomoć drona. Napravljeno je dosta snimaka iz različitih uglova i sa različitih visina, a onda su se sve te fotografije povezale preko nekih prepoznatljivih tačaka, ali i naših kontrolnih tačaka koje smo tamo postavili i dobili smo 3D model terena sa kojim tek treba da radimo.
Miljana: Danas sve češće govorimo o multidisciplinarnosti. Da li ste Vi na projektima sarađivali sa kolegama iz drugih naučnih oblasti?
Milan: Naši glavni saradnici su kolege sa Instituta za nuklearne nauke „Vinča“. Primene izotopskih i nuklearnih tehnika bez njih ne bi ni bilo. Odlično se dopunjujemo, svako radi svoj posao, a rezultatima smo svi zadovoljni. A saradnja sa ostalim departmanima PMF-a je svakodnevna. Postojanje ovolikog broja departmana na našem fakultetu je velika prednost i idealno podneblje za multidisciplinarna istraživanja.